Kažite nam nešto o Vašoj karijeri?
Radio sam u Sony Consumer (eCommerce) u Briselu i kasnije u Sony Professional (B2B) Londonu, gde sam proveo dve godine radeći na raznovrsnim projektima do trenutka kada sam trebao da napredujem i dobijem senior poziciju, što mi je zapravo i bio cilj. Baš kada sam postigao to što sam hteo, odlučio sam da ne želim da radim za veliku korporaciju i tada sam shvatio da me guši veliki sistem, i što se tamo stvari odvijaju sporo. Želeo sam da napravim nešto svoje i u potpunosti budem odgovoran za svoj posao, što je svakako mnogo zanimljivije,ali i izazovnije. Praktično da radim sam za sebe, da svoje vreme i trud ulažem u sopstveni razvoj i razvoj posla koji zaista volim.
Prilikom pokretanja Vašeg prvog biznisa, da li ste imali jasnu ideju kako bi on trebalo da izgleda ili ste sa nekim radili na formiranju zajedničke ideje
Da budem iskren, kada sam davao otkaz, imao sam ideju da pravim jedan softver. To je bila neka vrsta enterprise softvera za decentralizovane organizacije, koji se koristi za mapiranje radnika – kao intranet za lakši pregled pozicija i zaduženja ostalih kolega, koji je pružao uvid u to ko radi na kojim projektima. Imao sam okvirnu ideju kako bi on trebalo da izgleda, ali je to praktično propalo u roku od tri meseca. Tad sam shvatio da mi je potreban jedan co-found koji je inženjer, jer sam ja u suštini business osoba. Neko ko će se posvetiti full-time razvoju softvera, koji nije bio nimalo jednostavan za razvijanje. Imao sam šansu da započnem projekat sa jednim super dečkom, međutim on je dobio ponudu za posao koji je mnogo bolje plaćen. Jednostavno on u tom trenutku nije bio spreman da radi bez kompenzacije, a ja sam mogao da mu ponudim samo neki equity share. Za mene je to, zapravo, bila najveća prepreka pri povratku u Srbiju. Da nađem ljude koji će da rade za equity share, a ne za full-time platu.
Da li je Vaša aplikacija, Kiss Menu, među prvim stvarima koje ste samostalno pokrenuli?
Kada je propala ideja za moj startup, morao sam nešto da počnem da radim. Trebao mi je novac da platim programera da radi full-time i onda sam počeo da se bavim business consultingom. Brojne i različite firme sam savetovao, uglavnom za pisanje business planova, postavljanje strategija i slično.. Dva momka iz Srbije i momak iz Belgije su napravili Brainstorm za Kiss Menu. Njih sam upoznao dok sam živeo u Belgiji. Kontaktirali su me da im pomognem oko business plana kada su već napravili prvu verziju i podneli zahtev za patent. Kroz saradnju na razvoju business plan-a sam polako ušao u startup. Nije bila moja ideja, ali sam se timu priključio kao konsultant, i ubrzo počeo da radim za equity share, postao suvlasnik odnosno co-founder.
Koliko ste verovali u uspeh svog posla i da li ste nekada posumnjali u njegovu realizaciju?
Prvih šest meseci do godinu dana sam bio uveren da će posao postići veliki uspeh i da će to biti jedna velika stvar. Tih prvih godinu dana smo radili od kuće i kancelarija od jednog prijatelja, bilo je veoma teško bez novca i bilo kojih drugih resursa. Tek kasnije kada smo već imali, zavidan broj korisnika, prvi put sam posumnjao ceo projekat jer sam uvideo neke mane u samom proizvodu koje su mi govorile da projekat možda neće biti toliki uspeh kao što smo incijalno očekivali.
Da li ste imali podršku svoje okoline ili su Vam govorili da to što ste zamislili nije ostvarivo?
To je dosta dobro pitanje. U sredinama kao što je Srbija, ljudi uglavnom kritikuju to kada pokreneš svoju firmu i napustiš dobro plaćen posao, i vratiš se u Srbiju. To je veliki šok za ljude u vašoj okolini, i svi non-stop misle da ti umišljaš da si novi Steve Jobs. Konstantno te ispituju, čime se baviš, kako napreduješ itd.. Međutim, sve su to njima prazne priče, ukoliko ne postoje materijalne stvari (pre svega novac) kojima možeš da potkrepiš to što govoriš. Da budem iskren, imam podršku nekoliko bliskih ljudi, ali to je to – u današnjem okruženju punom sujete jednostavno moraš da se izboriš za sebe i da se pripremiš na to da će svi da te kritikuju sa potpuno neargumentovanim razlozima i da osporavaju tvoje ideje i zamisli (uglavnom zato što nemaju svoje :-).
Šta mislite, koji je najveći razlog zbog kojeg mladi u Srbiji odustaju od svojih snova i ideja?
Video sam jedan sjajan intervju sa devojkom čija je drugarica pokrenula startup za čišćenje stanova u Americi. Ona kada je počinjala svoj startup, non-stop je radila i pričala je kako će to da bude super, a živela je u podrumu, radila u garaži i nije imala para da jede. Drugarica ju je osuđivala zašto je napustila posao i zato što neće da prihvati da radi za normalnu platu, međutim drugarica je vremenom shvatila da joj uopšte ne pomaže. Ona radi po ceo dan, veruje u nešto što niko ne veruje i onda joj još ona na sve to stvara dodatni pritisak. Ljudima je potrebna neka vrsta ohrabrenja, a to ne znamo (ili nećemo) da pružimo. I taj nedostatak nije problem samo kod nas, već svugde u svetu. Uvodni proces započinjanja svog biznisa je sam po sebi zahtevan, jer u početku ne zarađuješ novac a pričaš o budućnosti i ostvarenju svojih snova. Uz sve teškoće koje nosi početak svakog biznisa, ako naiđeš još i na odbijanje i kritike sebi bliskih ljudi i dobiješ “vetar u lice”, a ne “vetar u leđa” zbog svojih ideja, pitanje je kako i gde možeš da pronađeš motivaciju za neki pomak? Zbog toga verujem da je mladim ljudima veoma teško prilikom započinjanja nekog biznisa, jer se osećaju kao da će uraditi nešto pogrešno i nekvalitetno. Strah od neuspeha i neprihvatanja koči mlade ljude da postanu uspešni preduzetnici.
Koliko je za uspešno poslovanje i razvoj startapa važan timski rad?
Izuzetno je važan. Startup može užasno da te isrcpi – jako puno energije i truda je potrebno da se uloži u ceo proces. Potrebne su te neke komplementarne osobine, jer kao biznis čovek ne možeš sam da izneseš sve to. Uvek je potreban neko da ti pruža podršku, da se nadovezujete, dopunjujete, pogotovo ako radite neke tehničke stvari. Razne statistike pokazuju da najeminentiji akceleratori i venture capital fondovi isključivo ulažu u timove koji imaju dva do tri co-foundera. Ako ljudi dele zajedničku viziju, to je pravi ključ do uspeha.
Kada ste Vi započinjali sopstveni biznis poduhvat, da li je postojalo nešto slično SW?
Nije postojalo ništa slično SW, jer je tek tad krenuo da se razvija startup community u Srbiji, i Vukašin Stojkov je tada počeo da radi start·it, to su bili među prvim takvim eventovima kojima sam i ja prisustvovao.
Da je sad momenat kada vam se rodila ideja o pokretanju sopstvenog biznisa, da li bi SW bio mesto gde biste je prezentovali ?
Svakako. Da mi trebaju sada co-founderi i test za ispitivanje i potvrdu svoje ideje, definitivno bih se pridružio.
Koji je Vaš savet za one koji imaju ideju i veruju u nju, ali se plaše neuspeha ako pokušaju da je ostvare?
To što se plaše neuspeha je baš greška. Oni treba da budu gladni za neuspehom! Ako na početku svog rada rizikuješ, ako ljutiš druge ljude oko sebe i ako te oni ne razumeju, to znači da se ti potencijalno baviš nekom inovacijom. Svi negativni indikatori znače da ti inoviraš i da stvaraš nešto novo. Kada stvaraš nešto novo, moraš da udariš u zid više puta kako bi naučio iz toga. Mnogo je mala verovatnoća da će odmah sve da prođe odlično, i nikada ni ne prođe, zato ljudi koji se tog neuspeha plaše, ne treba da se bave startup-om, njima treba neki safe job ivelika korporacija.